102
a well.. el mogu ja još malo sad da filozofiram :)
lepo sam vam dala delimični apdejt dešavanja, sad da se vratim na temu :)
puno nekih misli i uvida lejtli, sve to pomalo haotično kao i ovo vreme što meteorološko što situaciono :)
jedno od pitanja - šta je ono što me čini srećnom? jbt, ne znam kad sam se poslednji put ovo zapitala, i priznajem da je odgovor maglovit
znate li vi za sebe?
okej, jedan od preduslova je da tretiraš sebe onako kako bi želeo da budeš tretiran od drugih. to je relativno lako ispuniti?
ali nakon toga - recimo da ja izjavim da volim seks. aha. i kao - dakle, privlače me muškarci. jeste. i sad, .. da li je u korenu mojeg davanja drugima, zapravo sposobnost istih da me (recimo) seksualno zadovolje.
šta je ta uopšte seksualna želja, ili privlačnost među ljudima.
onako - ogoljena, bez priče o ljubavi i zaklinjanja na večnu vernost.
nije li to onda- zapravo - sebičnost. nije li prava ljubav - koja još uvek verujem da postoji negde neotkrivena, samo naslućena, ona koja daje davanja radi, koja voli drugog drugoga radi, kojoj je svejedno je li taj drugi neki extra jebozovni muškarac kojem se ja još pritom sviđam ili neka uboga starica koja prosi na ulici
znaci nesebična, bezuslovna.. nije li takva ista neomeđena našim ego potrebama
nije li onda naše činjenje postalo uistinu altruistično, davanje životu i za život sam, isti u tebi, meni, bilo kome i bilo čemu.
ne znam da li još uvek neko može da prati ove moje zbrkane misli..
ali po tome ispada, da su onda naše lične želje potpuno - u nekom smislu nebitne, odnosno ništa bitnije od želja ili potreba nekog drugog, odnosno da moraju biti tek jednako bitne u najboljem slučaju.
kao neka vrlina dolazi mi reč na engleskom (ako uopšte postoji takva rec) - responsivness..
kakva smrt ega, u svemu tome što se ruši.
smrt misli zaokupljenih sobom, svojom bitnošću..
ma mislim, ekstra : )
i vrlo oslobađajuće..
znači li to da je koren naše lične sreće (i) u nesebičnoj službi drugima (ah mrzim ovu tako ružno rabljenu reč).. zapravo ne - naša sreća se iskazuje kroz nesebično služenje drugima. hm.
prvo sebi, ali samo u smislu koliko je to od prirode života, za najlepši i najživlji život u sebi tj kroz sebe, kroz "rad sa sobom" naučiti da poštuješ taj dar, kao neka samo disciplina koja se dešava spontano .. i ako to uspeš onda prirodno postaneš provodnik koji se pomerio u stanu pred lepotom te sile, jer shvatiš da je ona ista u svemu i u svakom.
i kad to kažem, onda je takođe pitanje, da li smo mi uistinu so called muškarci i žene, da li mene to što telesno imam ženske karakteristike čini ženom (ne mislim u očima muškaraca - šalim se) ili smo zapravo isti, u tom životu koji je jedan.
edit:
i malo muzike šale radi :d